Gnosis

Gnosa (grčki: γνώσις gnosis - znanje, spoznaja, uvid) se najčešće upotrebljava da označi duhovno znanje prosvetljenog čoveka, koje se opisuje kao neposredno iskustveno saznanje o natprirodnom ili božanskom. U problemima teologije gnosis se odnosi na spoznaju dogmi i "objavljene istine" i predstavlja suprotnost pukom verovanju u crkvene autoritete.^[1]

Od reči gnosa je nastao savremeni pojam gnosticizam koja označava mnoge od blisko-istočnih škola, koje su cvetale u prvim vekovima hrišćanstva, i tvrdile su da poseduju znanje o natprirodnom. Gnostici su tvrdili da neznanje, a ne greh, čoveka vodi patnji. Za gnostike, gnosa je bila prvenstveno stvar samospoznaje, bez čega čoveka pokreću impulsi koje ne razume.^[2] Oni tragaju za unutrašnjom samospoznajom kao ključem za razumevanje opštih istina — »ko smo, odakle smo došli, kuda idemo«.^[2] Cilj samospoznaje je bio prosvetljenje, spoznaja Boga putem svesti božanske iskre u sebi.^[1]

Ortodoksno kršćanstvo nije odbacivalo svaki govor o gnozi. Irenej govori o »istinskoj gnozi«, a Klement Aleksandrijski o »pravom gnostiku«, sve to u polemici protiv gnosticizma.^[3]

1. ↑ ^{1,0 1,1} Gnosis, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
2. ↑ ^{2,0 2,1} Greška u referenci: Nevaljana oznaka <ref>; nije zadan tekst za reference po imenu Gnostička evanđelja
3. ↑ R. McL. Wilson, Gnosticism in the light of recent research, Kairos 13 [[[1971]]], str. 282—288