Svante August Arrhenius

Za lunarne i marsoveks meteorske kratere, vidite članak Arrhenius (krater).

Svante Arrhenius
Rođenje	(1859-02-19)19. 2. 1859. Vik, Švedska
Smrt	2. 10. 1927. (dob: 68) Stockholm, Švedska
Polje	fizika, kemija
Institucija	Kraljevski institut za tehnologiju
Alma mater	Univerzitet u Uppsali Stockholmski univerzitet
Akademski mentor	Per Teodor Cleve, Erik Edlund
Istaknuti studenti	Oskar Benjamin Klein
Poznat po	Arrheniusova jednadžba
Istaknute nagrade	Nobelova nagrada za kemiju (1903)

Svante Avgust Arenijus (19. februar, 1859. – 2. oktobar, 1927.) je bio švedski istraživač, jedan od osnivača fizičke hemije kao moderne naučne discipline.

Godine 1884. doktorkom disertacijom iz električne provodljivosti elektrolita nije impresirao svoje profesore na univerzitetu u Upsali ali je zato za istu 1903. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju.

U svojoj disertaciji izložio je 56 teza od kojih bi i danas većina bila prihvaćena sa nekim manjim izmenama. Najvažnija ideja iz disertacije je objašnjenje eketrične provodljivosti eletrolita - rastvor soli u vodi je odličan provodnik mada su i čista so i čista voda vrlo slabi provodnici.

Arenijusovo objašnjenje je bilo da prilikom rastvaranja so disosuje u naelektrisane čestice (koje je Faradej mnogo ranije nazvao jonima). Faradej je verovao da joni nastaju u procesu eletrolize; Arenijus je, međutim, tvrdio da joni u rastvoru postoje čak i kada nema električne struje.

Godine 1889. Arenijus je objasnio zašto većina reakcija zahteva toplotnu energiju da bi se odvijala formulišući koncept energije aktivacije, energijske barijere koju koja mora biti savladana da bi dva molekula reagovala. Arenijusova jednačina daje kvantitativnu osnovu za odnos između energije aktivacije i brzine hemijske reakcije.