Trojanski ciklus

Trojanski ciklus (starogrčki: Τρωικὸς κύκλος) skupni je naziv za šest izgubljenih starogrčkih epskih pesama, koje su činile deo tzv. kikličkih epopeja u grčkoj književnosti i opevale su događaje vezane za trojanski rat.^[1] Sve pesme bile su napisane u daktilskim heksametrima i verovatno su nastale tokom 7. i 6. veka pne.^[2] U trojanski se ciklus ponekad uključuju i Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, budući da su sadržinski povezani s ostalih šest pesama. Sadržina pesama trojanskog ciklusa poznata je iz proznog sažetka svih kikličkih epopeja koji se nalazi u jednoj Hrestomatiji, čiji je autor neki "Proklo" (možda identičan s gramatičarem Eutihijem Proklom iz 2. veka).^[3]

Trojanskom je ciklusu pripadalo ovih šest pesama:

• Kiparska pesma, koja se pripisivala Stasinu Kipraninu ili Hegesiji iz Salamine na ostrvu Kipru,^[4] pripovedala je, u jedanaest pevanja, događaje koji su se deslili pre onih opisanih u Ilijadi,^[5] uključujući svadbu Peleja i Tetide, Parisov sud, otmicu Helene, okupljanje ahejskog brodovlja, Artemidino spašavanje Ifigenije u trenutku kad je ova trebalo da bude prineta na žrtvu, borbu s Telefom te prve sukobe pod Trojom.^[6]

• Etiopida, koja se pripisivala Arktinu Milećaninu, opevala je događaje koji su se dogodili nakon onih opisanih u Ilijadi i pre događaja obrađenih u Maloj Ilijadi, uključujući pogibiju Amazonke Pentesileje i etiopskog kralja Memnona (po kome je pesme i dobila ime^[7]) od ruke grčkog junaka Ahileja, ali i pogibiju samog Ahileja od Parisove strele, te njegovu sahranu i sukob Odiseja i Ajanta oko Ahilejevog oružja.^[8]

• Mala Ilijada, koja se pripisivala Homeru, Testoridu iz Fokeje, Kinetonu Spartancu, Diodoru iz Eritre ili Lesheju Lezbljaninu,^[2] opevala je, u četiri pevanja, događaje koji su usledili nakon onih opisanih u Etiopidi: dosuđivanje Ahilejevog oružja Odiseju, ludilo i samoubistvo Ajantovo, zarobljavanje Helena i njegovo predskazanje o tome da će Troja pasti uz pomoć Filokteta, koji ubija Parisa, zatim dolazak Ahilejevog sina Neoptolema pred Troju, tajni Odisejev ulazak u Troju i njegovu krađu paladija te, naposletku, unošenje drvenog konja u grad.^[9]

• Razorenje Ilija, koje se pripisivalo Artkinu Milećaninu, pripovedalo je, u dva pevanja, događaje koji su sledili nakon onih opisanih u Maloj Ilijadi, tj. prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Sinonov poziv ahejskom brodovlju na Tenedu da se vrate pod Troju, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnuće Kasandre, podelu plena i ropkinja, zapaljenje grada, žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu i odlazak Ahejaca.^[10][11]

• Povratak, koji se pripisivao Hagiji iz Trezena,^[12] ali i Homeru i Eumelu iz Korinta,^[2] opevao je, u pet pevanja, događaje nakon onih obrađenih u Razorenju Ilija i pre onih koji se opevaju u Homerovoj Odiseji,^[13] odnosno povatak ahejskih junaka nakon pada Troje, npr. kako su se Diomed i Nestor vratili srećno, Ajant, sin Ojlejev, poginuo je u brodolomu, Neoptolem se vratio kopnom, Agamemnon je na povratku stradao od ruke Egistove i Klitemestrine, ali ga je osvetio Orest, a poslednji se vratio Menelaj nakon dugih lutanja po Egiptu.^[11]

• Telegonija, koja se pripisivala Kinetonu Spartancu ili Eugamonu Kirenjaninu,^[2] sadržinski se naslanjala na Odiseju i ime je dobila po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke.^[11] Ep se sastojao iz dve različite priče, od kojih je jedna pripovedala Odisejev put u Tesprotiju, a druga Telegonov dolazak na Itaku i njegovo nehotično ubistvo oca, Odiseja, nakon čega se oženio Penelopom, a Telemah, sin Odisejev i Penelopin, oženio se Kirkom.^[14]

1. ↑ Đurić 1991, str. 115–119
2. ↑ ^{2,0 2,1 2,2 2,3} Hornblower & Spawforth 2003, s.v. Epic Cycle
3. ↑ Ova Hrestomatija sačuvana je u okviru Fotijeve Biblioteke, 239 (str. 348).
4. ↑ Đurić 1991, str. 115
5. ↑ Sironić & Salopek 1977, str. 35
6. ↑ Howatson 1997, s.v. Cypria
7. ↑ Đurić 1991, str. 116
8. ↑ Sironić & Salopek 1977, str. 35–36
9. ↑ Howatson 1997, s.v. Iliad, Little
10. ↑ Howatson 1997, s.v. Ilioupersis
11. ↑ ^{11,0 11,1 11,2} Sironić & Salopek 1977, str. 36
12. ↑ Đurić 1991, str. 118
13. ↑ Howatson 1997, s.v. Nostoi
14. ↑ Đurić 1991, str. 118–119